„NARODNE NOVINE“ SA MLAĐARIJOM KONSTANTINA U BUGARSKOJ
*Kako su Nišlije „sparingovale“ klubu poznatog imena u gradu ispod planinske lepotice i zašto se Bugari dive srpskoj košarci
*Bane Milačić, naš čovek u Sofiji, objašnjava kako se i da li se košarka „primila“ u Bugarskoj
*Kako je sada Sofija postala moderan evropski grad i šta nas podseća na nekadašanja vremena u kojima je Bugarska bila jedan od stubova komunizma, a devedesetih švercerska meka za Srbe…
piše: Zoran Petković
U Sofiji sam bio samo jednom, nekim fudbalskim povodom o kojem sada ne bih detaljisao, kako mi moj drug Sima ne bi opet spočitavao da više volim fudbal od košarke. No, fudbal je tu i kada ga nećete, jer je CSKA Sofija, naš domaćin, prepoznatljiv pre svega po svojim fudbalerima, za razliku od mnogo poznatijeg imenjaka iz Moskve, koji je uspeo da potisne najvažniju sporednu stvar na svetu u drugi plan i sada se prvenstveno diči svojom košarkaškom sekcijom, do pre par dana zvaničnim prvakom Evrope.
Dakle, CSKA Sofija pozvao je u goste ekipu Konstantina, kako bi junoše niškog kluba sparingovale njihovim juniorima. Poziv je rado prihvaćen, treba gajiti dobrosusedske komšijske odnose, a uvek ima i sportskih motiva. Konstantin je u procesu regeneracije i podmlađivanja svog tima i ovaj dvomeč poslužio je da se stekne još malo iskustva, da se možda vidi na koga može da se računa i u nekoj novoj selekciji tima, a CSKA, koji je jedno vreme bio čak i ugašen, sada ima juniorsku ekipu kadru da se bori za titulu prvaka Bugarske. I baš u meču sa timom koji dolazi iz zemlje olimpijskog i svetskog vicešampiona, želeli su da vide „gde su“ i čemu mogu da se nadaju na njihovom završnom turniru…
Košarka u Bugarskoj nije baš omiljeni sport. Jedno vreme, pedesetih godina prošlog veka, Bugari su imali čak i više uspeha od nas, ali ta vremena su davno prošla. Georgi Gluškov je možda najpoznatije košarkaško ime u komšija, jer je jednu sezonu proveo u NBA ligi, u Finiks sansima, a sada je Aleksandar Vezenkov iz Barselone neko ko se najviše vezuje za bugarsku košarku, mada nikad nije bio član nijednog kluba iz zemlje čiji je reprezentativac. No, lično najviše pamtim Georgija Mladenova, koji je, krajem osamdesetih, razvalio reprezentaciju „one“ Jugoslavije, sa sve Draženom Petrovićem, Divcem, Rađom… E pa u tom timu igrao je i naš domaćin, Jordančo Kolev, nekada pomoćnik „Struji“ Lukajiću, višegodišnji član stručnog štaba bugarske reprezentacije, a danas trener mlađih kategorija CSKA. Čovek jednostavno obožava Srbiju, srpsku košarku i prosto je bilo neprijatno slušati sa koliko uvažavanja i pijeteta govori o nama. A kad govori, zenice mu se rašire od oduševljenja, a ruke od glorifikacije svega što je vezano za naš, uz vaterpolo, najtrofejniji sport. Kažem, čovek obožava košarku, a mi smo, za njega, sinonim za svu lepotu ove igre. Ono, nije da nije u pravu, ali…
E pa Kolev nam je bio na usluzi sve vreme boravka u Sofiji. Brojne anegdote vezane za tamošnje klubove u kojima su veliki pečat ostavili i naši igrači i treneri, „pikanterije“ na kakve običan košarkaški zaljubljenik može samo da balavi i još mnogo toga ispričao nam je Dančo, ali većina toga i nije za novinske stupce, jer spada u one „strogo poverljive“ informacije. Recimo, kako je tamošnji trenerski mag Konstantin Titi Papazov postao kum Željka Obradovića…
Utakmice su igrane u maloj košarkaškoj sali, tik uz stadion CSKA, a sve u okviru sportskog kompleksa koji je renovirao nekada bivši fudbaler ovog kluba, a sada biznismen Georgi Ilijev, poznat i po engleskom nadimku Majkl. Ilijev je početkom osamdesetih osvajao trofeje za CSKA, bio deo tima koji je 1982. godine igrao u polufinalu Kupa šampiona, dakle u istoj onoj sezoni u kojoj je Radnički igrao polufinale Kupa UEFA.
Ilijev ima lovu, to je bilo očigledno na svakom koraku. Dok smo se vozili njegovim Audijem od 6300 kubika do čuvenog hotela Marinela ili „Japonskog“, kako kažu Bugari, čiji je deoničar, ispričao nam je kako je uložio novac zarađen od fudbala, podsetili se čuvenog meča u Splitu u kojem je Radanović dao gol Bugarima par sekundi posle čuvene rečenice „nema više vremena za bilo što“, ali i kako se gazda Niške pivare, iako mnogo više voli košarku, odlučio da novac ipak uloži u fudbal, odnosno u Radnički… Jedan od trojice njegovih sinova, a zanimljivo je da se sva trojica zovu Georg(i), igra košarku za CSKA i vrlo je zainteresovan da ga dovede na školovanje u Konstantin. Jer, samo u Srbiji, po njegovim rečima, mogu da se savladaju veštine ovog sporta…
–Vsičko najdobro u ovom sportu je u Srbiji – nema dilemu Ilijev šta je potrebno mlađem Georgiju, čije „fizikalije“ su impresivne, ali na taktici i tehnici mora još da poradi.
Morao sam malo da zavirim i na stadion, jer CSKA je klub velike fudbalske istorije. Uostalom, ispred kompleksa diči se spomenik fudbalskoj lopti, a na „bulevaru zvezda“ uklesana su imena velikana ovog kluba. Da se naježiš: Hristo Stoičkov, Dmitar Berbatov, Ljubomir Penev, Emil Kostandinov, Stojčo Mladenov… Uh, neću više, obećao sam Simi da će ovo biti košarkaška priča.
I onda, pred početak prve utakmice, u halu je stigao čuveni Bane Milačić, legenda niške košarke, nekadašnji trener i muških i ženskih ekipa Studenta. Bane već petnaestak godina živi i radi u Bugarskoj, tamo se i oženio, mada je košarkom već davno „oženjen“ i baš se obradovao kada je čuo da u Sofiju dolaze njegove Nišlije. Košarkom se trenutno najmanje bavi i, reklo bi se, samo sporadično…
–Ne mogu više, dosta je bilo, umorio sam se pokazujući… Da su bar malo talentovaniji, pa da se i dalje bakćem – nije Milačić zadovoljan kako se košarka „primila“ u Bugarskoj.
Sa Banetom priči nikad kraja, negoduje što na našim televizijama nema više košarkaških utakmica i što sada mora da se plaća kako bi se gledale utakmice KLS lige. Prijao mu je Simin kompliment:
–Bane, be… Imaš 78 godina, a izgledaš mlađe od mene. Mora da si u formi – namigivao je direktor Konstantina velikom košarkaškom entuzijasti, koji nas je obavezao da mu pozdravimo pola njegovog Niša. Bane je legenda, u svakom smislu…
Posle utakmice, slobodno vreme proveli smo u čuvenoj ulici „Vitoša“, koja podseća na Knez Mihajlovu u Beogradu. Razmenili smo par evrića za bugarske leve, koliko da se ima za kafu i nešto slatko. U večernjoj šetnji nas je impresioniralo to što su Bugari u najvećem redu, a bilo je, Bogme, i mlađe populacije, čekali da uđu u svoje kulturno-istorijske ustanove u „Noći muzeja“. Sofija je, sa moje tačke gledišta, baš lep grad, ali Sima se vajka, jer pamti i neka druga vremena…
–Eh, ovde smo nekada dolazili kao kraljevi, a na moru nismo mogli pare da potrošimo. A sada…
Relikte te nekadašnje Sofije mogli smo da vidimo po povratku u hotel, odnosno u neku vrstu sportskog internata u kojem smo samo prespavali. Na ulazu rampa i kućica za stražara, u okruženju škola i klupice, tople vode ima samo do 23 sata, posle se isključuju kotlovi…
–E ovako je nekad ovde bilo. Ulagalo se u pojedinačne sportove, atletiku, gimnastiku, boks, plivanje, dizanje tegova… Dođeš ovde i sve ti je tu… škola, sala za vežbanje, kantina i spavaona. O tebi brine država – napominje Simić kako se nekad znao red, makar i gvozdenom rukom održavan.
–Tebi, Simo, kao da je žao što više nije tako – malo sam pecnuo direktora Konstantina.
–Ma neeeee… ja to onako, samo da znaš kako je bilo…
Sutradan, kiša nam je omela planove da još malo bazamo po Sofiji, a i momcima se žurilo da se što pre vratimo kako bi na miru odgledali finale Evrolige. Razlog sasvim opravdan, jer nama je košarka u krvi i zato smo, između ostalog, i sve ove godine tu gde jesmo. Na vrhu ili pri njemu…
Dva poraza
Mi u Sofiju odosmo kao nekakvi „učitelji“, ali obe utakmice sa juniorima CSKA Konstantin je izgubio i to je jedino što kvari lepe utiske iz glavnog grada Bugarske. No, treba napomenuti da su Nišlije davno van takmičarskog ritma, a bugarski tim je u top formi pred njihov završni turnir. U prvom meču je bilo 78:72, a u drugom 66:58.
–Rezultat je uvek bitan, ali sada smo prevashodno želeli da proverimo mogućnosti nekih momaka i da pomognemo našim sportskim prijateljima da se što bolje pripreme za završnicu prvenstva. Nadam se da ćemo im uskoro uzvratiti na sjajnom gostoprimstvu, ali i da će na terenu biti drugačije nego u Sofiji – rekao je trener Konstantina Ivan Simić nakon meča u kojem je niški tim igrao sa kadetsko-juniorskom kombinacijom, pojačanom Davidom Dojčinovićem i Vukadinom Petrovićem.
